Na kraju duge
Published on 04/15,2016
Život je jedna velika škola, daleko teža od fakulteta. Život je ustvari jedan veliki fakultet koji se studira iz sekunde u sekundu, iz minute u minutu, iz sata u sat, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u godinu i tako svaki dan bez odmora... ali da li svi položimo taj fakultet zvani život? I šta uopšte treba da naučimo? Da li naše znanje nešto vredi ako pravimo iste greške svaki put kad nam se ukaže šansa da možda budemo srećni... Kako da definišemo tu sreću ako je nikad nismo osetili? Kako da idemo ka vrhu, ka toj sreći koja nas čeka ako ne znamo da je definišemo?
Puno pitanja... ali mi težimo za njom, ja težim za srećom iako ne znam više ni da li da verujem u nju jer kažu, sreća je precenjena!
Ponekad pomislim da stariji, mudriji znaju više, i znaju, ali ne svi, godine su ih naučile u mnogo čemu, ali posle se zapitam, šta će biti kad ja budem imala 30 godina, da li ću i ja biti starija, mudrija, pametnija da ne ponavljam iste greške!? Shvatila sam da nije važno koliko godina čovek ima, ako ne uči na sopstvenim greškama i ako ne radi na sebi, on neće biti ni mudriji ni pametniji, samo će imati više godina, samo je prošao više od nas, samo će mu se život možda brže ugasiti.
Šta nas čeka na kraju duge? Da li je sreća u pitanju? Da li je ceo život - nekima pustolovina po najtrnovitijim predelima, nekima setnja po najlepšim plažama Majamija, a nekima gusta šuma iz koje se jedva nazire svetlost? Na ova i mnoga pitanja ja konstantno nemam odgovor!
Niko nije rekao da je putovanje životom lako, ali niko nam nije rekao ni da je tako teško (ili možda jeste pa zato mi plačemo kad se rodimo)? Ali uvek se nadam da ma koliko mi se sreća činila daleko ili blizu sad, iako nisam sigurna da znam pravo stanje tog osećaja (mada verujem da sam u nekim trenucima zaista bila istinski srećna i da nije sve bila gluma "dame pod velom pozitive"), da ću ga na kraju duge osećati, da ću osećati tu sreću i mir koju priželjkujem svim srcem, da će i mene onaj gore dodirnuti nekim čudnim čarobnim štapićem i reći "zaslužuješ i ti trenutak sreće"...
Živim za taj trenutak sreće i mira.
Negde sam pročitala da je sreća osećaj da živite onako kako sanjate i pre nego što krenemo da tražimo sreću treba da proverimo, možda smo već srećni.
A ja bih dodala da se možda ipak sve krije u zahvalnosti, i u tome koliko smo zahvalni na malim i velikim stvarima u našem životu!
Postaknuta brojnim životnim pitanjima odlučila sam da počnem da pišem svoj online dnevnik i da delim svoje misli sa vama, možda se na neka od njih u medjuvremenu i nadje odgovor.
04/16,2016, at 00:59
Visit pricalica
Ево за почетак достављам ти прекључе нађени интервју са најсиромашнијим председником (вероватно икад) - уругвајским.
https://www.facebook.com/479140595576463/videos/556848527805669/?fref=nf
Човек може да се учи на својим, али и на туђим грешкама. То је итекако од велике важности, на пример, пилотима. А срећу нам нико никад није обећао, радост - да. Наша срећа често другоме може бити несрећа, зато је незахвално о њој причати. Живот, пак, школа је која не престаје.
Поздрав и добро дошла на блог. :)
04/16,2016, at 02:37
Visit Aneta
Život je škola nesvršenih đaka, to su oni iz pričalicine priče koji lako prolaze kroz vatru, razbojnici :)), ovi drugi, vredni, brzo sagore!
Šalim se, naravno, ali opet koliko god se šalila, teško mi se otrgnuti utisku ... :))
Pozdrav dragoj pricalici ;)
Želim ti uspešno blogovanje! :)
04/16,2016, at 08:59
Visit sanjallica
Hvala Vam za link koji ste mi poslali, zaista, u nepun minut je sve objasnio i ostavio veliki utisak na mene ovog jutra, zato, još jednom, hvala.
Što se tiče čoveka, da, može da uči i na svojim i na tudjim greškama, ali (uvek postoji ono ali) samo ako želi i ako shvati da radi greške. Pilotima, hirurzima, doktorima... na kraju, svima je važno...
Radost, sreća, mir, da li svi tragamo za tim danas? Znam da je nezahvalno pričati o sreći, jer ono što mene čini srećnom (pozornica i njeni reflektori na primer), možda Vi ne volite pozornicu i možda Vama smetaju reflektori, sve je individualno, i to je dobro, jer tako imamo balans. Različiti karakteri su poželjni, jer ne bi valjalo da svi volimo jednu stvar, da se svi isto oblačimo ili da svi slušamo istu muziku, zar ne?
Da, slažem se da je život škola koja ne prestaje.
Hvala Vam za dobrodošlicu i hvala što čitate misli jedne devojke iz provincije. :)
04/16,2016, at 09:06
Visit sanjallica
U pravu ste Aneta, život jeste škola nesvršenih đaka jer niko od nas kad završi ovu školu, neće znati sve što je hteo tokom života da nauči.
Onda je bolje biti razbojnik u životu? Ili smo na kraju svi razbojnici, jer se stalno protiv nečega borimo (sestre, brata, misli koje nas opsedaju, itd.)? :)
Aneta, u svakoj šali ima i istine, i meni je teško da se otrgnem utisku da neki "malo drugačiji ljudi" (da ih tako nazovem), bolje prolaze od nas "kao" vrednih.
Hvala puno Aneta na komentaru i na čitanje mog bloga.